Léon Hennique Novel

I

Окружен сам собом, ти у себи сама,
Силфо сјурена у поморје јутра,
Покушаји сна нас двоје док трају
У расејан сутон венеричних сутра.

Распевана сено, нејасна и снена,
Неверични фетус плод је наших страсти,
Можда ту се роди код што ће нас спас‘ти
Од безгрешне тмасти афазична несна.

Хоће ли нам‘ икад као некад цвасти
Ока ситог смрти прапрашума снежна,
Струјна неба цирклет да л‘ ће икад спасти?

Док крштена нејач ратује у рају,
Тензија ће Ума Хортензија расти,
А Адама скршит‘ Змија неизбежна.

II

Склопљених очију, к‘о у крипту скриту,
Ули се у мене, немани неме роде.
У празно се срце најдубље калеми Бог.
Шкопљени празнујмо слику, писмо и скале.

Знам да кулисе ми смо обредне шале.
Ритуал Ума ког цвета арум Бог.
Мурали свети сви су који се роде,
Свака је анима слог света у Скрипту.

Чуј! Норне у слику оре сутра твог леша.
Енормне залазе зоре, док тамна злата
Наш налазе код. Не веруј у живе одре.

Веруј у јутра, веруј у Црну бељу!
У нама бруји се рај тишине модре
Док умире Крај. Аријадне се љубе.

III

Снимо, о Албина, сад кад више нисмо.
Нов је сваки сутон од сутра што сване.
Освојен је минос гримне усне, с вена
Живо Сунце капље у реч која ми смо.

Постали смо снови о којима мнисмо;
Листају оживе, сјеме грејпа снева;
И док лешем зиме себе круни весна,
Тајна јата љиљана младенцима носим.

Non omnis moriar! Смрт је нама мати;
Гаврани крваре, јер време ће стати;
У вертепу злехуд Бог јаребином маше.

Морфемску ти душу плацента још злати;
Ко смо, можда никад не можемо знати,
Док су наше ћелије, ћелије наше.

✾

Мурано твојих зена
Ломи ми ума стакла
Оракла час час жена
Ког Бога си смакла

Језик сишао с ума
Сам чиме си такла
Да сватим тог шума
Блистав рај пакла

Сва Сутра свог Не зна
Сна крунише мираз
Леду си Јуче нежна

Речју умакла. Мираж
Ковитла без лица
Престолонаследниковица

✾

Саткана без мере
Вина свему повод
И невина спровод
Ничему што мре

Хибридна Мајко ме
Јако води по води
Хриди спроводи
Хидра хидрира E

У смех сакрит Бог
У очи ме гледа
Ми да скочим не да

Кад се стиша ништа
Азурне ће вене
Да разуре мене

✾

Сва су моја сећања лажна. Камене свеће
У порти мог срца мрцваре сенке.
Кажеш: Има у томе истине неке-
И више воље. Ларке вриште: Проћи све ће.

Распрсје ти мешкоље среће. И већ ће
Сутра. У мени жали подморни кестен
Расцвало Сунце што би да крене
Даље од мене,  у смираје веће.

(Опити питкошћу света који пију,
Зашто да им смета што су очитани,
Крију се од себе у злослутном Јупи!)

"Неслућена колевка наша је рака."
Не! У освит најлепше миро мрак точи.
Стани! Чуј моје очи: Реч је наша Арка.

✾

Док интимна блага расипаш у Вече…
Застајем! јер стих би беспутно да јурне-
Нема га белота твоје гривне тмурне
Мами обалама где ништа не тече.
			
Избегла од себе, у прстен без сенке,
Вече пуно Сунца, пуно млечне таме,
Жал тмина, у поноћ, где још лебде неке
Сну заклете опне химеричне Даме.

Бела баријера, лепрш распршене ниске
Пут беспутну у дно мене сеје. Да л ме
Треба? Као свећа тмаст, ко Висости ниске?
Ништа тобом јесте, мати себе саме.

Имати тишину девичанских мрена,
Као кљасти галеб санити о лету…
Урне! Лаж! Упомоћ! … Срећа мре на
Врх пера док душа подаје се телу.

✾

Постојим само кад пишем,
Док безоблик обличи лик и
У слик се стапају усне. 
Многа лета вирују у нама;
Многе зиме ирисе нам скраме:
Ја сам Сунце изникло из Таме,
Бешум таме, сите себе саме.

✾

Љуштили смо, до дуго у ноћ, бескрајни лук Постојања.
Како су недногледне те ценоте пуне наших глаукома 
Пламте лунарне лампе 
Самбе симбола
Блато обилато 0 боје
Т≠∞
С оне стране палете, хирови историје. 
Déjà vu!
Сишли смо до реке. Дунав би пун сабљоликих делфина, жада и плутонских носачица, тих задњих јемственица братства међу људима. Изули смо тела и      . Проричући хистерију орхидеја, заувек je заћутала.
Са свестране стране планете, тик у нама, пуче краста тек зацељеног неба. Стриминзи оконас огласише се – „то су ауроре инуитских свадби“. Из моста, номади вечним зенитима слагаше мед поноћи. Пустиње бореалиса,  као ројеви изумрлих пчела ... 
пљуште . . .

✾

Бокал облина уз бок облачим Deserte, моје кобиле којом заслужено пустињам своје освојено дезертерство. С којотом своје обилне, кобне психе глођем изум њених кобалта, њено блатом сужено било које вечно бије короте бал & пурпур злата што балави облаке. Ксеби дођем уз дезерт: у валу љубавне лаве - резеде алт. Тад лабаво тле неба прсне немим кохортама сонора и уроти све кортизоле да укроте наш лет. К'о хор ори се тама, тело наше мати што се отела сваком шематизму.

Vi ste Marcia silno zbrkana zbirka operacija koje apliciram vršеći racije u vakumu svog uma

✾

Ултразвучни сонет

??? ???? ?????? ??? ???? ??????? ???? ????
????????? ?? ?????? ???????? ????????????
????? ???? ???????? ????? ??? ?? ??????
??? ?? ????????? ??? ?? ????????? ???????

??? ??? ????????? ?? ????? ???? ??? ????
????? ??????? ???????? ??????
??? ?? ?????? ??? ???? ?????? ??? ?????? ?? ????
???? ?? ???? ????? ???? ?? ????? ???????

???? ?????? ?? ??????? ?? ???? ??????? ?? ??
??????? ????? ???? ???? ?? ?????
??? ???????? ????? ?? ??? ?????? ??? ????

???? ??????? ??? ?? ?? ?????? ??????
??? ???? ?????? ????? ??? ?? ????? ?? ????
?? ?????????????? ????? ?? ???????

✾

Сперме
Пуне су
Терме
Мог Духа!

Базде
Бразде
Мог срца

А Уха глуха је 
Шкољка

Бог или Богомољка?

✾

Urna

Dok zuri u mene k’o noć, Biće
Iz nje, beznadni krik mog sna,
 Sviće. Požuri! Dan bez dna sviće
Bezdano krilo nad nas.
Svi će nekud! A mi? A Ja? Java
Nas besana u smrt vaja. Smrt
Biće avaj!
Večni nam vrt.

✾

Lakuna
Oka
Puna
Soka

Zore
Groze
Rose se
Roze

Kose
Se ore

Erozije
Erozija

✾

Благошћу је солеј посрамила
Свила крила 
мога била 
Пила њена
згриза гризај 
рама гњила
Мада Дама 
сама тама
Пада Ода
и слобода 
њој се пода
без порода
Заиграј, расхоблај
плафон нашег пода
испод кога хода
по Господу вода

✾

БЛИЦЕВИ ПЕСМИСЛА

Било свијета. Додирни. Трен је тај. Зар свуд… пипни… овдје, тамо, не туче исто? Бршљан, ожиљен у камен блок веледостојничке избе, бео, жут, ван себе, сплетен у дубок немир лахорног сна, скршен у зелен дрхтај хрома дана, у крилу ока наизглед случајне стопе. Осјећаш? Туч свијета. Неспокој. Небо. Тиркизна болест задави нам очи у најчишћу душегуб неискупљива Сунца. Опне се топе у плав смијех. Тјеме простора крај нас плави, баш у овом трену, том трену, тајна буја глава, куља, плаче, зјева; жив пред нас ступа цвијет; и пјева, и ко у једно да пјени, које завјек собом носи у најљепши бездан силна наша мноштва. 
...
Rosna prašina zaborav već veje nad tečnim senkama do dna odran dan, iz čijeg kivota tkivo života se nada.
...
Niz prozirni osmeh, čitav jedan dan belinom ranjene odnose Dirke, kroz okna bez kuće, domu bez očiju.
...
Potišteni, išteći sebe, potonuli smo u tekst, šišteći sekstet nultih tonova, besciljno ništeći kraljice utročvorene tišine
...
Мешкољење валовља голубијег, мир одметнут, наго шкоље и бег у загрљај валијумског свита.
...
Изливена у свет свести венеш невесто црна сна
...
Мраколиким се лист овај у мени отискује, белоштом својом лажном замаман. Којим језиштем наше јаство блуди, лик свој обличећи свету за обистину?
...
Док пролећу ћутљиви тумори јутра, палме на умору, псалми и скалпови, мислим на рестлове пролећа што тумарају твојом косом. Њеним слаповима лет раја љубави пали крила бесмисла и сненим липама твојих очију жртвује лета мојих погледа. 
...
Ти свој свет гледаш кроз кључаоницу. Мој свет нема врата.
...
Kad polegnu krhki krici i grimizne zmije s kalama kamenih glava smiluju se bozima noći, doći ću na okom kaldere tvog srca, proseći PraNišta, spaljujući se snima naših vatri i zlatom raznetih bezdana da te prizovem, obljubljen krvlju zabelelih magli čijim lavama teku bezbrojna tvoja lica kao ogledala, oltari, lomače.
...
Kao zlatan grad, tako na mene padaš kad, u osvit, tiho svučeš svoje oltar telo da primiš prvi udar nevinosti dana. 

✾

СТРОФЕ

Снова да схватим сврху Сунца
и немушт језик света,
Tмушу душе што цвета
кад пати, Ја које ми смета
у дну сваког врхунца.

*

Оносветном руком ажурираш
Вакум ума у полом
Журиш да азурираш
Бесвесни лепет у помол

*

У освит осет потпирује плаш,
Пупољ неког миља злопој мира капље,
Црноризац чита жуч мистичне чапље,
Распупели најад облизује шаш.

*

У суначно јутро изумрли‘ жеља,
К‘ теби, Музо, хрли овај букет речи;
Де ми оку шапни шта те тачно пречи,
Да црниш у мени све беља и беља?

*

Ја верује да у теби сни,
Свих векова уникатна Ружа,
Унитарна, којој идентична ниси,
Иако ти само она биће пружа.

*

Зароњен у њен ментални пејзаж
Живућа леш Сунца и
Други логически candy
Жалузине нижу жалом лажи наложница
Таверне ватрених прељуба крваве ветар

*

Ти љубиш у мени оног који гре
Чуђењем што кити сваки букет света
Који мора бити, Уклетник што цвета
У свету без светла, туђ свему што мре.

*

То што си ти тек ти и само ти,
Тако силно своја, кћи органског раја,
Чини да за увек може само снит
Наше истобити неизведбна арија.

*

Let me live this bit of time, when your bosom
Cuts the air with a mighty stroke,
And space is flighty, giggling abuzz
With all the bits your hair broke off.

*

Kad sam tebe sreo, cvetopoj je sveta
Svoje tajne veo opoj‘o sa mene
I od tad sam ne-taj koji jata nema
Bez amena zbira sred svemira sveta.

ПРЕПЕВИ

Šarl Bodler

Prokletnice

I

Dok izdiše lampi svetlost bledo-mlaka,
U grotlu postelje što mirisi slade,
Ipolita sneva milovanja jaka,
Što strgoše veo čistote joj mlade.

II

Nevinosti svoje nebo već daleko,
Tražila je, okom kojim oluj sine,
Kao neki putnik koji zuri preko,
Ka obzorju plavom koje jutrom mine.

III

Njene smrtne oči, pune praznog plača,
Napukle, posrnule od kobne divote,
Poražene ruke, pružene, bez mača,
Sve to beše ukras te lomne lepote.

IV

Mirna poput kipa, od radosti snena,
Pod njom sni Delfina, uskiptela oka,
Kao zver žestoka koja bdi kraj plena
Iz koga već lipti rana preduboka.*  

V

Moćna lepota pred krhkom lepotom
Klekla je, O Krasno, udišući strasno
Vino trijumfalno, i ka njoj se potom
Vere, k‘o da bere jedno „Hvala“ slasno.

VI

Tražila je u zenama svoje žrtve blede,
Tihu himnu ugode onostranu tugi,
Blagodarja suze, divne, nepregledne,
Iz oka što puze kao uzdah dugi. 

VII
 
— «Ipolita, mila, misao gde ti se pruža?
Ne treba da nudiš, shvataš li to sada,
Žrtvovanje sveto tvojih prvih ruža,
Plahovitom dahu od kog možda stradaš?*

VIII

Poljupci su moji milovanja nežna
Efemera s noći, kad se s‘ vodom sliju,
Naložnika tvoga celovi su prežna
Kola, pluzi bola koji brazde riju.

IX

Preko tebe preći će kao teška stada
Volova i konja, bezmilosnim gazom,
Ipolita, sestro! Pogledaj me sada,
Srce, dušo, pola mene i sve biću mom.*

X

Pokaži mi oči, zvezdane azure!
Pogled prepun blaži, balzam bogom dan,
S još mračnijih draži svući ću asure,
Da uspavam tebe u beskrajan san!» 

XI

Ipolita reče, dižuć glavu mladu:
- «Zahvalna sam tebi, savest me ne peče,
Oh... Delfino moja. Patim! Sva u jadu,
Slutim ove gozbe zgroziće me veče.  

XII

Osećam po sebi potop teških jeza,
Crne bataljone rasutih utvara,
Što bi da me gone stazama bez veza
Koje krvav obzor odasvud zatvara.*

XIII

Nisu li nas zanela ova grešna dela?
Pomozi da shvatim svoj strah, zebnje klete:
Kad mi šapneš: „Anđele!“ja se sledim cela,
A ipak mi usne same k tebi lete.

XIV

Oh Ti, misli moja, ne gledaj me tako!
Sestro koju biram da volim do Boga,
Pa da si i gola zamka za me, čak ako 
I sam si početak propadanja moga!*

XV

Delfina, stresavši zlehude joj vlasi,
Proročki se prope k‘o drevna orakla,
I pogledom kobnim, despotski razglasi:
- « Ko sme na ljubav bacit‘ kletvu pakla?*

XVI*

Zavek nek je proklet onaj sanjar ludi,
Glupošću opijen koji prvi htede,
Nerešivih kobi omču da rasprede,
I stvarima srca moralom da sudi.

XVII

Taj bogalj, što bi da sprede u mistični sklad,
Toplinu i hlad,  sa noćima zoru,
Nikad svojih stopa neće zgrejat jad,
Pod purpurnim Suncem koje ljubav zovu.

XVIII

Idi, ako želiš, nek te prostak prosi,
Surovoj mu usni čedno srce nudi
Modra, puna strave što kajanje nosi
Vratićeš se meni žigosanih grudi.

XIX

Moraćeš da biraš između nas dvoje!» 
Ipolita vrisnu svu bol svoju tada: 
— «U mom biću osećam ambisi se roje,
Bezdani beskrajni gde mi srce pada.

XX

Kao vulkan vatreni najdubljih praznina,
Ništa stišat neće te nemani vrisak,
Niti žeđ utažit kod Eumenida,
Koje joj krv pale kroz ognjeni stisak.

XXI

Sklopljeni zastori svet za nas nek sruše,
I sav taj će umor da počinak proba!
Nestaću u podzemlju bezdane ti guše,
U grudima tvojim otkriću hlad groba!» 

XXII

— O žalosne žrtve! Dole, dole s vama!
Dole stazom onom paklenog beskraja,
U najdublji ambis, gde će grešne tama
Bičevati vetrom što nije iz raja, 

XXIII

Olujnim haosom kiptećih nebesa.
Bezumnice, brzajte k cilju vaše strasti,
Večno nezasitoj gladi vašeg besa,
A vaša će kazna rasti iz tih slasti.

XXIV

Svetlost nikad neće put vaših kaverni;
Iz napuklih zidova mijazmi vas gadni
Škrope, plameni ko vatre lanterni,
I put vašu tope ti zadasi smradni.

XXV

Od pregorke jalovosti vaše bludnje,
Grči vam se koža, sve suvlja vam usta,
Na manitom vetru te karnalne žudnje
Golota vam puca ko zastava pusta.

XXVI

Što dalje od živih, prognane i klete,
Ko pustinjskom vuku da vam biće grca;
To je vaša sudba, duše ničim svete,
Bekstvo od beskraja u dnu vaših srca.


/ 31.maj 2022.

*Varijante	

IV*

Do stopa joj, nema, od radosti snena,
Sanjari Delfina,  čije oči gore,
K‘o neka zver jaka, dok bdije kraj plena
Klonulog od rana što očnjaci stvore.

Do stopa joj, mukla i od sreće snena,
Delfina sanjari, okom što se žari
K‘o zver neka snažna bdijući kraj plena
Koji je već stukla kad mu čeljust zari.

VII*

Ipolita, mila, šta kažeš na sve to?
Ne nudi bez preše, shvati sad u trenu,
Tvojih prvih ruža posvećenje sveto
Siledžijskom dahu od kog možda svenu.

Ipolita, srećo, šta mniš o nas dvoje?
Shvataš li sad zašto ne treba da nudiš
Uzvišenu žrtvu, prve ruže tvoje
Da ih možda smrve izdisaji bludni?

IX*

Preko tebe preći će kao teška stada
Volova i konja, gazeći bez duše...
Ipolita, sestro! Pogledaj me sada
Ti, što si mi sve mog srca i duše. 

Preko tebe gaziće kao teška stada
Volova i konja, bolnija od bola
Ipolita, sestro! Pogledaj me sada
Srce, dušo, sve moje, mene same pola. 

XII*

Ogromne su more mnome što se tope
I zloduha crne horde, svud rasute
Niz pute bi mutne da mi vode stope
Krvavim vistama odsvuda zasute. 

XIV*

Ne gledaj me tako, oh Ti, misli moje!
Izabrana sestro koju večno ljubim,
Čak i da si klopka koju meni kroje
I jedini trijumf rata koji gubim!

XVI*

Nek je zavek proklet taj jalovi stvor,
Koji prvi htede, iz gluposti čiste
Nerešivih stvari da razmrsi čvor,
Pa ljubav i moral proglasi za iste. 

O prokleti da ste, glupi, tašti snivci,
Prvi kod kojih se pojavi to htenje,
Kobno zavedeni, vi ste tome krivci
Što u stvari srca meša se poštenje.

✾

Teodor de Banvil

À une Muse folle

Ludice nehajna moja, hajdemo sada!
Mizerna zima svud poljima vlada,
A mi pod jorganom baš od sreće ludi,
Uz kamin gde plamen bori se za dah.
Plav vihor se ori, i mori me strah
	Sljubiće ti vetar belopojne grudi.

Hajmo! blaga jeza zagrljaja čeka,	
Divan je naš divan, posteljina meka,
Vrtlog mojih misli tvoji nervi nose;
Bog helenske rase zdao te na mah.
Umotaj me celog u jantarski dah
			I u lencun tvoje kose.
				
Šta mi znači led s bordurom od sjaja,
Sneg večni kog pesnik otrcano vaja,
I bezbožnog vetra oluja žestoka?
Vali tvoje igre oluje su moje,
Led mi tvoje srce, sneg obrazje tvoje,
			A duga u blistaju oka.

Koložeg je, ko još traži stihove i ruže,
Tek skitnice neke dok zaludo kruže.
Milozvučju pesme ciča teško paše.
Seme tvojih ruža ako izda nas,
Žal za njima ne sme zadušit‘ nam glas,
		U postelji ubraćemo naše.

Dok najade bruje mrmor svoga glasa,
I prozirne toke sumornih talasa
Slivaju ih ledom klesanog kristala,
U haosu ložnice na tragu vrhunca,
Opićemo sebe suznim slavljem Sunca,
			Iz kratera zlaćenih bokala.

K nama ginu šume u ognjenoj tmuši,
Svakovrsje zastora prirasta nam duši,
Podzemlje je postelje zlosvit našeg mira!
Nas dvoje da spasi od opasnih kriza
Može samo veo najčišćeg grimiza,
				Ponos drevnog Tira.

Za nas iskre zlatom optočene sale,
Nama priča Orijent svoje noći plave,
Dimom raskoš mašte tkamo ti i ja.
Beskrajni u splinu najmekšeg duvana,
Gde se mazi grivna buktećih usana
				Almas ružem sja.

Nek‘ zamru nam lire tokom dugih dana;
Volimo se; čak i slova nek nam budu strana!
Nad trpezom našom stari Rim nek bdije!
Divno li je biti! Nek nam prva briga,
Slatka pesma bude il‘ najlepša knjiga,
			Koju niko napisao nije.

Dok te rukom gladim zatreperi mila,
Nežna će zelena, skarletna i lila,
Gorda opalina, azur medne mašte,
Žuta, cvetaj sumpora, ljubav Veroneza,
I vatrena roza, rumen pećnih jeza,
			Razneti nam bašte.

Nas dvoje će naći svoju Ameriku!
Eldorado snova, zemlju Himeriku,
Gde plavook Ondin sneno fjordom plovi;
Titanije gde se crni biser-sila,
Kraj Herodijade gde Abonda vila
			Uz srebru Dijanu lovi.

Do tad nek nas teši ovaj gotski vitraž,
Gde mraz pupolj bleska, a ljiljane miraž;
Reči koje šaptiš ko pesme ne zvuče,
Belja od dve zvezde, tvoja krasna nedra,
Deluju, po tome kako šire jedra,
			Da ih polje vuče.

Pokloni se Muzo čitaču dok traži
Možda sa užitkom, al‘ s puno kuraži,
Tvoja uzvinuća, mojih snova muke.
Najlepša mu pesma biće tvoje „Zdravo“,
Zatim, ako želiš, obmotaj mu pravo
		Oko vrata večno-ženske ruke.

Ô jeune Florentine

Mlada Florentinko, mrkooko luče,
Tvoja mi lepota k večnom pero vuče,
Stari bi majstori veću zambak silu
Na te slili no na Galeteju, Amarilu,
Tvoj azurni osmeh sve sjajem oruža,
Stopala ti cakle odbljescima ruža,
Juče mi bi divna kad se mokra vinu
Da poziraš moćnom anđelu Urbinu.
Ožari me zebnja, golubice noći,
Ovečit‘ te krasnu da l‘ ću ikad moći.
Algijeri Dante il Rafael da sam,
Da ti milo čelo svetlom zatalasam,
Nasmejanu decu, pijanu od sreće,
Slik‘o bi da lebde kud ti se dah kreće.
Da je Virgil svojoj liri podučio mene,
Spev‘o bih te tako da se Olimp prene,
Tamo bi u senku mesečevih lava,
Dve Venere stale – brineta i plava.
Hodila bi vrhom što se zvezdi
Mili, kud blistav i beo, nevin jezdi
Ćilim, besprekoran, gde Gracije tope
Poljupcima tvoje savršene stope. 

Sieste

Svečane šume čiji kami
Bujaju od sveozarenja
I drhte od koraka mi,
Šapuću slatka magnovenja.

Crnoglavke molitve poje;
Nakon žalosti zemlja crna
Cveta, i vidim ravan-polje
Kojim se šeta nežna srna.

Vile! tu, u grotla tmuši
Gde prognani k nebu azura
Roje se napevi koje guši
Ružina grm-glazura.

Želim tu čitav sat spiti
U kušnji sna mirna i laka,
Nunan plačnim potokom biti
I mažen rumenicom zraka.

Tad, pred umne oči kad stane,
Videću, nikakvoj misli dan,
Raskoš srme sve satkane
U ozračju nekakvog sna.

Možda tad mi s krošnji dođe
Beladona dok danom vrluda,
Poljupcima kose mi prođe
I usta od ljubavi luda.

Aux amis de Paul

Molitve i oči mutne šta su ti? O Bože!
Jecaji podno ti skuta!
U ćutnji noći sumorna krila se množe
Nasred našeg puta.

Juče, svi bejasmo skupa, mladići čili,
Snova punih poleta,
Srećni, zračismo putem na kom smo bili
Veru dvadeset leta;

Ozbiljni boemi neozbiljnih ćudi,
Koji dane kradu,
Uvek zaljubljeni srcem koje nudi
Tek ljubav i nadu.

A ipak, mesto smeha i čikanja smela
S hiljadu dosetki,
Svi gledasmo zemlju oborenih čela
Sablasno setni.

Oh zemlja! Taj zaklon i mirna luka
Polje i stenje celo,
Kol'ko već juče njena otrže ruka
Milo nam telo;

Biće da svemu što budi nadu svetu
Budućnost fali,
On spava, naš drug u mladosnom cvetu
Kog smo do juče znali!

Spava, kao nekad, predat kamnoj ploči
Koju korak nam briše,
Umotan u noć, mlade svoje oči
Neće otvoriti više.

A u maju kad pupoljci rascvaju ledom,
Jer novo doba će stići,
Pod zgruvanom zemljom, na mestu tom
Trava će nići.

Tad biće sve jasno. U krošnom mraku,
Pod cvetnom dekom,
Ko da razazna mramornu raku
Opranu suzom nekom.

A masa ko masa, vazda misleć' nešto preče
Okom što jeze jaze,
Poslušno slediće tok koji teče
Kroz utrte staze.

Ali mi koji taj osmeh mio smo znali,
Gde trijumf šarm vrca,
Taj blistav pogled u kom smo osećali
Odbljeske njegova srca,

Bilo da nam radost u prsa sliva
Svoju raskoš-lavu,
Ili, dok u tami dosade i sete pliva,
Obaramo glavu,

Reći ćemo Smrti: Zar nam tvoja tama
Najboljega uze,
Onog koji uvek bratski delio je s nama
Radosti i suze?

Naš Pol, sviknut da plamni poljupci guše
Lepotu mu frešku i jaku,
Bolno miluje sad, njegovo telo bez duše,
Crvljivu raku.

Oh! Da li kroz nj u gnusnom snu prođe
Hiljade drhtaja mraka,
Kad mu insekt u duplji skrit zaglođe
Lobanju bez dlaka.

Misleći o njemu, o zori što kratko prasnu
Nad čelom tim,
Spustićemo glave, i kao u nekom snu
Plakati nad njim.

Jer on bio je od onih koji život hvale,
Kojega su pučine
I oluje što nas guraju od obale,
Poštedele gorčine.

Ah! Kad vidi svi živi i mrtvi gde smo,
Sve te sudbine u nizu,
Samo Bog zna koga da žali, nas što jesmo
Il' one što nisu.

Jer ovde dole tirana caruje ruka
Koji nije na pesmu lakom,
I borba sa porugom večna je muka,
Ko i sa ljudskim mrakom.

Kad poklekne cvet il ljubavnik bledi
Slasti koju naš zavet stvara,
Kad nam u srcu rumen cvetna izbledi
A usna nas vara;

Kad lijući blaga bogate nam duše,
U jutarnjem milju
Krenemo u marš, kroz zlokobne tmuše,
Ka dalekom cilju,

On, kog kao da vidi kroz privid čisti
Pogled nam stravljen,
Slatko i tad kušaće isti, i uvek isti
Konak tako hvaljen.

Ropoti što ljudi i stvari dole dižu,
Skrhani od sudbe svoje,
Gore, smlačeni hiljadom ruža, stižu
Ko pesme koje ne poje.

Uzvišena sestra deva, neopipna duša,
Da se domu vrati,
Uzleteće čista iznad sveća i velova tmuša
K nebeskoj palati.

Mudraci imahu pravo kad u svojoj gladi,
Pod ognjem neba toga
Rekoše: Sve je ništa, a oni što mru mladi
Ljubimci su Boga!

A Vénus de Milo

Miloska Venero, sabornice s bedrima što kipte,
Dok vam ljutim čelom kose onosvetne lipte
Snite, oganj vam u oku rasplamsaje zbira,
U kamenu pesmo moćna, zaslepljujućeg mira. 
Vama buja život kom sklad kipar daje,
Vekovima neumorno mnite misao što traje,
Ja sam vernik vaših usta koja iskra srdžbe rudi
I od tihog uživanja uzdrhtalih vaših grudi.
Vi znate tih zanosa dušegubne muke,
Znate, kad bi nekad pronašli vam ruke,
I niz vaše gležnje sklizla bela halja,
Led u nama nesvest stala bi da valja,
Pred mene bi rasuli prkosni vam stomak,
Jednu noć da usnim ko isklesan momak.

A ma Mère

Majko, i nebitan da je, sanjar odvažni
Za petama nekoj bajci,
Njegova pesma, o svevišnje blaži!
Pripada njegovoj majci.

Umetnik, taj heroj kog nevolje draže
I megdan ploda pun,
I svi koji krenu da nove svetove traže,
S verom u majušni čun.

Apostol koji jako kerubu sliči kad
Duma na rajskom pragu,
Učenjak što veo Izidi skinu i najzad
Nazre je polu nagu.

Sve te ljude svete, tajnonosce retke
Što s kosmosom zbore,
Slavna prošlost krasi koja dade pretke
Da im put otvore.

Ali mi, da bi dali ljubav jaču od svih stvari
Dušama koje se dave,
Moramo iznova naivni biti, ko Orfeji stari
U prvo im jutro jave.

Mi, čija živo zjape srca ko studenci goli,
Odakle bez stanke,
Plitkoum i nejak svoje žeđi toli,
Prepun vere tanke.

Mi, s čijih stražarnih čela ponekad bljesne,
Ko mlada diktama,
Besmrtan i cvetan sveosmeh vesne
I sva nežnost dama-

Reci, ti koji me gledaš dok se gorko smejem
Sudbi što me tlači,
Reci, taj blagdah što mi glasom veje
Nije li upravo majčin?

Kao deci, njihove su ruke blažile nam muke,
Mirne, pouzdane,
Od njih su nam ove kao njine ruke
Da vidamo rane.

Bezbrižnih nam snova mati je bila mag,
I mi, ko ona, bez stanka,
Rulji što s nadom rumen sna gazi prag,
Vile smo njenog sanka.

Uz svemoćni napev majka je nunala tada
Dušu nam još čistu,
A mi, mi ljude, večnu decu, ljuljamo sada
Uz njenu pesmu istu.

Mističnim zaslepljen ciljem svaki je poet
Prevratnik što piše,
Rajskom i majčinskom ljubavlju prožet
Izgara za sve što diše.

Taj mučenik koji ranu nosi na boku
Bez da ga mržnja peče,
Njoj duguje svu ekstazu duboku,
Čija krv mu žilama teče.

Oh, poljupci tvoji, karika višnja i čista!
Iako genij ne mogu dati,
Zbog njih dobrota željom u meni blista,
Hvala ti, blažena mati.

Sirotan mali što pade ti s nekog neba,
Od kog je ruke digao Bog,
Zbog tebe je biser kakav da bude treba,
Štedela nisi napora svog.

Zato slobodno čedom se tvojim odeni,
Kako ti basta, kako ti fino,
Jer tvoje je sve što iole vredi u meni,
Tvoje, o moja polovino!

✾

Пре коју годину, помамљен Банвиловим жонглерским виртуоством, ставих себи у циљ да и сам окушам своју акробатику, тупећи зубе-чији су корени, веровах тада, довољно здрави и увиличени-о савршене коцке његових станци. Почео сам са препевом његове збирке песама Ми сви (Nous Tous), 1884. г. Та ми се збирка учинила тада најживотнијом малом хрпом великог песника, разлог довољан да јој се на верност закунем. Авај, згреших! Песме које следе све је што је од тог наума преостало. Читалац добронамерник, не сумњам у то, видеће у њима да смо се Ми сви и ја волели збиља, макар и на кратко, што је и више него довољно у овом свету нашем краткотрајне непролазности. Банвил је маестро стиха. Надајмо се да ће његове песме неке будуће руке обилније и боље даровати нашој вазда-потхрањеној ризници препева.

НЕСРЕЋА

Мушкарци, жене, и најзад стари,
Сви које докона невоља кеца,
А глад и мраз све им квари,
И скупа с њима бледа деца. 

Стисак очаја вазда им прети;
Од њега једини наук ће чути,
Окрутна Жеља увек ће хтети
Крвав залогај плачне им пути. 

Гнусан је заборав све што има 
Тај свет где вечно Ништа цвета.
Ко ће да се смилује њима?
Несрећа хоће, та сестра света.

Анђео то је промукле гуше,
Који модра греје им уста,
И бушним шалом огрће душе
Нудећ‘ им своја вимена пуста. 

ЛИЛИ

Ох! Сирота малена Лили,
Бадава јури снове магичне
Који јој бледо чело наткрили
И к небу шири ручице трагичне.

Ако очаја прођу је жмарци
И песнице да дрхте крену,
А мрка ока зажаре угарци,
Знај, збио се крај за лутку њену.

Беше то Пол, ванцага мала,
Зефрини њеној јуче пресуди,
С лутке је глава језиво спала,
Распукла виси са њених груди.

Ледена сад је ко коцка леда,
Узалуд ту је поправка свака,
Чује се само пиштање спреда,
Из пукотине њеног стомака.

ПОП

Бледуњав поп, којег ни вук
Зубалом не би да растура,
К‘о чавала сто танак му струк,
Сав је карикатура.

Дарујућ‘ све, па и задњу пару,
На њему осташе тек прње.
Многима личи на псећу утвару
Због мантије му крње.

А ипак, лице му је препуно дана, 
И ту, на то мизерно биће,
Гледај! Љубав обасјана
Блистања предивна сплиће.

Кротак, блаженом небу се смешка,
Кад сумрачно Сунце стврдне
И гримизом жуте чекиње мрешка
Перике му спрдне.

ЖЕНА

У јулско вече, сред шума,
Где пири мирни лахор летњи,
Издана жена, сметена ума,
Хтеде доакат' својој претњи.

Ривалки срећници. О да! Ту се
Крије, то чудо с иног света!
Та ли је, што фино јаше кљусе
И ружом маше са увета.

Шта!  Ова дршколика, гле!
Зар ту фуфљозу локнасто розу,
Тај пиш! вода у Вирофле
На зелен плиш, да мењају позу? 

А људи који се смуцају туда
Куд се њен коњ рита и скаче,
Истински се диве од чуда
Њеној лабрњи разнетој мачем.

СИРОТАН

Невољник мали из предграђа
Брз да свако кошкање згусне,
Живи од ваздуха, од безнађа,
Увек с пикавцем уз руб усне.

Кад падне вече, тај малени,
Кроз рујно лишће од кише слано,
Мрачним булеваром вилени
И кашље, кашље, кашље стално.

Једва му кожа под гуњем дрема
Који угризи кошаве гњече;
Ни шешир ни капу нема,
А кашље, и плућа му звече.

Често Метрине арије слуша
Док пева цура кротка гласа,
И кашље, авај! Тешко та душа
За кошуљу прву да стаса.

ПРИНЦЕЗА

Принцеза у хаљама златним,
Као Анђео лепа и млада,
Начуљи уши, па пусти затим
Да је чопор полтрона свлада.

Мада слуша, одсутна цела,
Тих Нарциса мадригале
Ал', да се пита, пре би хтела
Нечим другим да је разгале.

Тужан је то двор, пун опреза,
Кроз који ретко шале прохује,
Где Љубав, добра-стара фритеза
Баш ништа нема да похује.

Њене усне које би да сркне
Нечији пољубац запаљиво,
Вриште: Смор ће да ме цркне!
Сат живота! Чути бар нешто шаљиво!

Г. Александар

Свестан да је с кинтом у були,
Питоми госпон Александар
Замишљен пуши, а потом тули
Својим прстима цигаре жар.

Пуне дуката очи му снене
Пљуште на доле са миле руке
Да приволе зене опчињене;
Мни о Пулшери; црче од муке.

Она је дама на добром гласу.
Блистави осмех а око жарко;
Јако чувена по лицу и стасу,
Ниједна свилом не врцка тако.  

Патрон је бичује, ал‘ њој се фућка!
Јер та је луда од ћефа здана;
На рад није рада да профућка
Седмично више од 2-3 дана. 

ЦВЕЋАРКА	   
 
Плачеш, а вреди ли ишта
Што си од јутра с ногу пала?
Од тебе не купише ништа,
О Цвећарко наша мала.

Постиш. Руж крви твоје 
Усне ти гаси. Бледа,
Ко у пољу рубље испране боје.
Јектика ти да дишеш не да.

Немоћна жртво злехудих мука,
Стегни још јаче тај шал танак
Попут љуштуре лука,
Кад језа ти заиште данак.

Пази, о твојој ради се глави!
Док залуд нудиш љубице свих врста,
И док ти непрестан северац плави
Два малена кошчата прста.

СТАРАЦ

Времешни човек имун од гриже
Којом Време вреба, о Спознаје!
Сам је, смрт му однела све ближе;
Нико на земљи га не познаје.

За рад он је прематор сад.
И након живота пуног патње,
Има, да своју утоли глад,
Нађубрен хлеб из канте.

Пред његове понижене очи
Игра се и гура срећна руља,
Док он гола стопала мочи
У бушној обући пуној муља.

Па ипак, у срцу нема он жучи,
Док му се чело клати у хладу,
А с неба снежна лавина сручи
У бели амбис седу му браду.

ЦУРА

Док тротоар метла ободом
Гиздаве свилене сукње,
Узалуд блиста црним сводом,
Та кћи среће и кукње;

Нико ни да похотно шмекне
Ту пустоловну зверку;
Па се пита, кад утекне,
Чиме да плати шнајдерку?

Она цупка, одлази, кружи,
Љупку позу да одржи дуже,
И у десној руци држи
Помодрели леш руже.

Поруб јој љуља злато прегиба
Као бура валовите пене,
А безглава руља се гиба
У одсјају одсутне зене.

ЦУРИЦА

Париз, где Памела
И Лизa смор туку, скупа
Под руку, хлор Луниног чела
Купа.

Ко харпија побегуља,
Вукља дугим репом главу,
Која у ноћ куља
Плаву.

Подно силних крошњи, свода,
Вирлок вреба, једна сама,
Убледела цура хода
У прњама.

Скрита шутњом страном болу,
Та цурица блага
Скита, гладна и полу
Нага.

Налик некој пудли, чрез
Светину ретку бразде
Њене лутње, ко пашче без
Газде.

И звезде високо над небом тим,
Цвећари тајногласи,
Прате је, а око суза им
Кваси. 

ОДЕОН

Бисаге им увелико звече,
Шкриње, сефови, све скупа:
У њих шушка ко река тече.
Одеон се ловом купа.

Да л‘ је то повод рату
Што пркосном Шваби мањка?
Кад Север Торели ту
Даје драмског Шарлемања.

Најбоље мајдане злата,
С њима пореде сада.
Холове, сале, на сва врата,
Напуни пет, и шест хиљада.

Где неста цвркутав акордеон
Древнији од Гарбе, краља
Због ког спрдаше Одеон?
Благајник смех брадом ваља.

Руна, ал‘прави, без маске,
Са случајем направи пакт,
Звездани сан јурца низ даске,
Ко Руј Блаз, кроз трећи акт.

Крепког, окретног Порела мучи,
Кад том плезиру приђе надомак,
Што сало 'оће да разобручи
Његов одиста моћан стомак.

И Луј, Луј који не да да се
Искраде нико ко има карту,
Гази расејан, кораком дасе,
Воња на младог Бонапарту.

Онај с чијег олтара хвала се пела
Оној за којом срце ми стаде,
Данас је власник брда хотела
У Босу море фарми имаде.

То је један Небукаданезар,
Смешно нам би све што има,
Чујем Трезор га плаћа, зар не?
Сав је отечен од блага и рима.

Кад би мог‘о данас, о Креже!
Да му посрамиш то лице!
Иако бљештав жакет стеже,
У хрпама севају менице.

Тај бујицу лујева кане
Сред лелујаве светине,
Опчињене Парижане.
Низ улицу он кад мине,

Ако би нека витка Брунхилда
Ил‘ кaква похотна Попе
Шапнула: Гле Ротшилда!
Рекли би: Не, то је Копе.

МЛАДЕЖ

Чест је случај да младе убице
У грудима гаје злочина клице,
Шарм немих им чела вреба
Ноћ неба.

Уз дуваре им глуваре телеса.
Месец жари сребром са небеса,
Зеленији од траве се плази,
Куси им образи.

Полит, још дете, и стално
Невиног лица, тријумфално 
Ћушнуо бабу, буђелар мак'о
Па умак'о.

Близу њега, мали Лулу стоји,
Убица и варалица који
Личи, ружичаст, са блеском у оку,
На девојку.

Керубин сетни, ћосав по глави,
Скоком се баци да придави
Шетача који му оком западне,
И крв падне.

Потом у биртију безнађа,
На булевару предграђа,
Одлази, још блед од драме,
До своје даме.

Орно јој се на бок острви,
Док су му прсти још у крви,
Па јој жвалави образ свео
Нафракан цео.

И то двоје, главуџе грубе,
Лочу, док једно друго љубе,
Флајку најгрђег вињака сруче
Која их стуче.

Лулу јој шапну, миран у лицу:
"Скри ово злато у подвезицу.
Одрадих један послић брука:
Гле каква чука!"

17-годишњак Лулу поста:
"Коначно! Фабрике ми доста.
Мука ми је од рада и глади:
Живели Млади!"

ГЕОМЕТРИЈА

Тријумф линије видимо свуда.
Судбо, какво сутра нам прети?
Крај ту је, чуј песму лабуда:
За све се питају геометри.

Тешко је знати шта смерају,
Делују тужно, злокобно, тавно,
Па још усправне људе терају
Да размишљају водоравно.

Док јој усне пурпурин руди,
Размеће своју њушкасту вуглу,
Једва кријући да јој груди
Сличе истокраком троуглу.

Памела, та коју зефир мази
Убледела цела као сукубус
К'о да сва ће да се разгојази,
Јадно ли изгледа тај кубус.

А њен Едгар, лицем издужен,
Из Анконе је довук'о дупе,
Уклет у оку, у души снужден,
С главом у облику купе.

О Љубави! Апотеозе Боже,
Орлу што крилом цепа свемир,
Твоја марва заличити може
Оном што праве бусола и лењир.

Пресрећни су они који схвате,
Да жена и мотка нису исто,
Иако ти шибом тај наук плате,
Обимом су задивљени чисто.

БАЛЗАК

Ти, чијем делу диве нам се срца,
Које је као море
У ком се наша људскост зрца,
Божански Оноре!

Време је да теби подигнемо бисту,
Ком нико није близу,
Одевену сјајно у раскош чисту,
У твом Паризу.

Да, теби, о вајару горостаса,
Усправном до краја,
Против ког сва сила бесних паса
Лаја.

Див, сав бујан као крошња нека
Над гранама пропет,
Ког мермерна вечност чека
Да оживи опет!

Смејући се небу чија плавет поста,
Уперићеш руку
На шупе где беде никад доста,
И на људску збрку;

На сјај палата где раскош пуца,
Многе женске врце,
На све што живи, Ти у ком куца
Раблеовско срце.

Узвишен у своје заносне сне,
Нама које умор луди,
Твоје краљевске к‘о да кажу усне:
Прођите Људи.

Нек мину љубави, мржње, руља
Све плачног гласа
Што туговани и к'о вир бауља
Сред таласа.

Али ту на олтару светога сјаја
Где ватру Дух бразда,
Ја, Стваралац, онај што ваја,
Усправан вазда;

О измучене и бледе будале!
Надахнут сјајем,
Ја, чијe су руке облик вам дале,
Ја остајем.

ЦВРЧАК И МРАВ

Лора, најлепша од масних,
Са хиљаду дражи красних
Корзира драгуље,
И мада сујете никад нема,
На мети је многих проблема,
И швалера руље.

Каже: Страшно ме троши
Сво то расипање раскоши,
У злату драгом.
Све то цимања иште превише,
Ја не знам шта да радим више
Са својим благом.

Фантазира свака душа
Да најслађи нектар куша
Док је љубим.
Кад пољубим, полови се прену,
Па крин сваки на рамену
Тако губим.

Казују ми само фразе,
Већ сам свикла на топазе
И рубине;
Да ли у прах да их точим,
Или просто да опточим
Своје пелерине?

На те се муке, у прози, тужи
Лора, слична ружи
Сјајем што гори;
Принчеве спрда к'о сабља бритка,
Па и банкаре, aли јој витка
Ирма збори:

Празни су ми сви ормани,
Сатен, свила - ај ме мани,
По толикој цени.
А ако ме зима стреса,
То је зато што је меса
Премало на мени.

Па ако те скандал бози
Преко мере у тој прози
Златом пене,
Вишак злата из те вреће,
Лепотице - Не у смеће!
Већ се сети мене!

✾

Тристан Корбијер, препев

Epitaf
za
Tristana Јoakim-Eduar Korbijera
mrsomuda, olupinu, mrtvorođenče

Neverna hrpa svakojeg vraga:
Ič cvonjka al pun blaga,
Pršti od snage, al malo sile,
Slobodan, noge-ćopave bile,
Srčan, srca krcat, dušom bedan-
Druga mnogo, saputnik nijedan,
Uman do koske, ideja nula,
Ljubavi pun, nijedna bula,
Lenčuga beše, nikada lenja,
U njega mana vrlinu menja,
Blaziran duh, s rupom sred bića,
I mrtav još je patio od žića.
Spičko život, bez utemeljenja,
Telo ko barut, glava se krivi,
Pun nade, za sutra spustio klapne,
Crko je sve čekajuć da živi
Živeo sve čekajuć da capne.

✾

Оно што је до сада успело од покушаја препева величанствене Свинбернове оде посвећене песнику Цвећа зла:

Алџернон Чарлс Свинберн

Ave atque Vale

I

Лорбек, ружа ил' зрнеш-са чим да поспем брате
Овај љес што тек вео тебе скрива?
Кораљем да л', што море ћутке салива?
Суручица, румекс, кад им прости бусен цвате,
У ниске кад их летом пјане Нимфе дену,
С вечери ко снег меке нагле кише кад их прену?
А можда би рађе, ко некад, Земља док те знала,
Напола згасле огњене цвасти, оморoм тешке,
И пуне горчине летње, но теби фрешке,
Слађе од сваке ките северних жала
Куд жарка стопа не ступи пешке?

II

Јер вазда би мамљен јаром безвољне славе,
Велможних неба к тучаним Сунцима скапат,
Ухо знаде ти сваки понорне лутње шапат
Што нариком мора Лезбово брежје плаве;
И сваки јалови целов коротних вала
Што залудо трага камо је пала,
Ком дну дубине Врховна глава песме.
Ах, бездетни, слани, какви јој пољубци бише,
Вучји се ветри зелених ала к њој стрве,
Тамо и амо, чинећ' од ње све што се не сме,
О слепи Бози без милосне мрве!

III

Ти виде, у сутон својих песничких дана, брате,
Тајне и туге за нас непојамне:
Махните страсти, пупољке отровом пламне,
Нескрите теби, другима никада дате,
Ноћним кошене цугом каквог незнаног такта;
Затомљен откос неког помпезног вакта,
Безличне грехе, ужитка уснене мрене;
И бизарне снове што дрем кошмарни веје
Под капке срушених душа где јецај све је;
И свако видевши лице, сваком видо си сене,
Знајућ да свак жање тек оно што сеје.

IV

О бесано срце, сућутна душо сва од бдења,
Ничег до сна жедни, и самог сити жића,
Љубави сити ал мира жељни без сузопролића!
О сумрачни бози нестања ваша су ухићења
Сад душа и тело, и сваки студенац песме.
Угода ту ли влада где љубав ранит' нас не сме,
Где беснила среће жаока није нам ближе,
А усне јој згрчене роптe у завек муку?
Угодно је ли где телу душа клизи из руку,
А месо с кости се свлачи трунке немајућ' гриже,
Ко звончићи росу кад свуку?

V

Свршило сада све се; крај или почело,
Теби ког нема више оба су трена блиска.
О руко незнаног брата што неста без стиска,
Ни воћа за тебе више, нит славе палми да чело
Победно ките, ни дејства, нит жудње даха,
Тек увело лишће тисе и ова шачица праха.
О стишане очи што залуд светло беласа,
Дан у вама не свиће више, нит икоје ноћи худе
Обскурни прсти муклине вашему виду суде,
Нити се жива вам душа из вас изнова гласа.
Спите, и нек сан светло вам буде.

XVI

И неће свете глазбе бит да бризне у цват,
Нит Аве појаца к светлу неће моћи
Да измами Духа ван зла сладне ноћи,
Ни љубави трошне очи, недра нага, руку хват.
Пред муком овом свак је нем; ниједан строј
Не мења то; нису све песме вичне, о добри мој,
Да разговетну смрт ил живот сношљивим чине.
Па ипак, ова дивља лоза с бршљаном у ружи,
И та дивља песма што врх пра' ти кружи-
Почињем да слутим бивак белих сања-
Овај венац храму неочињем служи.

XVII

Сад спи; а живот ако ти грк би, праштај,
Медан? Хвалу сасли; јер ти бити не мораш више;
А ко прашта и хвалом је чедан, полакше дише.
Сама сад је тајна, коротна ти башта,
Где си по дан цео злоникло цвеће плео,
Пуно мистике и сенке, у безродан вео;
И зелен пупољ греха и туге, и руине сиве,
И страсти сласне, отровно бледе и крви жедне,
У снима све процвале пут мисли једне;
Зар ко на тебе неће на нас живе
Једаред смрт да седне?

XVIII

Теби, о душо пала у мук, брате мој,
Овај венац пружају руке, и збогом сад.
Зиме мрази се кад, и тањи лист млад,
И свечана земна је студ, тој мајци злој
Тужнији од Ниобе је дроб,
Док прса јој бездани гроб.
Но радуј се, јер дани свршише ти путе;
Невоље нема за вратом да дише,
Ни призор ни звук не муче те више,
Сад сви ти ветри попут сунца ћуте,
Ко обале тихују кише.